Home News Recenzija: Avenger – Mír v harému smrti

Recenzija: Avenger – Mír v harému smrti

by Miloš Šebalj

Avenger – Mír v harému smrti

  1. V harému smrti
  2. V bezbřehé samotě
  3. Starší než řeč
  4. Spektrum
  5. Rusínova bitva
  6. Řeka
  7. Cesta svobody
  8. Vnitřní vesmír
  9. Fragment
  10. Mír
Izdavač: Hellsound Productions
Godina: 2017.

Priča o bendu Avenger se završava. Bend je najavio kraj karijere za kraj godine. To je to. ’Ko nije iskoristio konzumaciju nek si jebe mater’. Istovremeno momci su odlučili da ostave epitaf. I to kakav. Čini se da su najbolje ostavili za kraj. Sve ove godine, a sakupili su ih bezmalo 25, sastavili su u svojevrsno finale. Poput nekih velikih, značajnih događaja koji se privode kraju najvažnijim zaključcima, ili Rock koncerata koji se završavaju spektakularnim vatrometima i najvećim hitovima, tako i Avenger za kraj ostavlja najbolje i demonstrira da će iza njih ipak ostati prilična praznina.

Avenger je svoju priču od starta bazirao na specifičnoj mešavini Black i Death Metal zvuka. Pominjem tu specifičnost iz prostog razloga što ovaj bend dolazi iz Češke, što samo po sebi znači da se ovde ne radi o tradicionalnom pristupu žanru. Nisam siguran šta je to sa njihovim bendovima, no činjenica je da bendovi koji odatle dolaze uvek imaju neku osobenost po kojoj se odmah prepoznaju. Nisam siguran ni kako bih to tačno opisao. Najbliže što sam uspeo da priđem konkretnijem opisu je da se ovde radi o verziji Black/Death Metala prožetoj nekakvim Doom senzibilitetom, što se posebno oseti u sporijim deonicama. Kada ubrzaju, a veoma često ubrzavaju, slobodno bih povukao paralelu sa austrijskim Belphegor. Možda čak i Absu, posebno u tom neobičnom pristupu, ali to su tek blede naznake onoga što vas čeka na ovom izdanju. U centru pažnje su bubnjarske bravure legende češke (pa i šire) Metal scene, čoveka po imenu Honza Kapak. Raznovrsnost udaraca i ritmova kojima raspolaže su jedan od zaštitnih znakova ovog sastava (kao i mnogih drugih sa kojima je snimao i nastupao). Pored toga, briljantne gitarske lead deonice dodaju atmosferični šmek kojim je ovaj album obojen. Izuzetno ubedljiv vokal mi nekako ostaje u senci tekstova na maternjem jeziku koji ne poznajem, ali to je već moj problem a ne njihov. Odličnim producentskim radom, za koji je bio zadužen već pomenuti Honza, je veoma bitnu ulogu u svemu ovome dobila i bas gitara. Samim tim dobijamo zvučni zid koji munjevitom brzinom izbija iz zvučnika i udara pravo u glavu, ne čekajući da ona udari u njega. Sve ovo je upakovano u nepunih 45 minuta vrhunskog muzičkog uživanja i ’sakriveno’ iza još jednog remek-dela koje krasi naslovnu stranu.

Po mom skromnom mišljenju, ovo je upravo najbolji Avenger album do sad. Smatram da bi zaista bila velika šteta da ovakvo delo ne dobije dostojnog naslednika. Ili bar nekoliko reunion koncerata? Možda bar neki EP? Vreme će pokazati…

 

You may also like

%d bloggers like this: